Milano - ne samo moda i šoping

Milano - ne samo moda i šoping

Nikad nisam bio u šopingu u Milanu, što je za jednog Balkanca gotovo neverovatno, ali sam zato u Milanu bio dva puta na bračnom putovanju. Oba puta mi je bilo najvažnije da u nekom momentu odem u u galeriju Brera da vidim i da dugo posmatram Mantenjinu sliku "Mrtvi Isus". Da li je moguće da neko u Milanu, i to na bračnom putovanju, misli na Mantenju? E, pa, moguće je, evo ja sam primer.

Milano

U stvari, i moje prvo samostalno putovanje po Evropi, tamo negde na početku gimnazijskih dana, počelo je ispred Mantenjinog "skraćenog" isusa. Objašnjenje je i neobično i jednostavno. U školi mi je umetnost, ili kako se to tada zvalo "likovno obrazovanje", predavao poznati bosanski slikar Enver Krupić koji je, iako je studirao u Parizu, modernu, posebno apstraktnu umetnost prezirao, tako da su njegova predavanja obuhvatala epohe od renesanse i klasicizma do impresionizma i tu se zaustavljala. Krupić je bio strog profesor, pravi strah i trepet. Da bi dobili prelaznu ocenu učili smo napamet najsitnije detalje raznih poznatih umetničkih dela. Jedna od lekcija je bila i Mantenjina slika. Činilo mi se potpuno besmisleno što moram da učim o svim tim detaljima na pokrovu, o boji kože mrtvog isusa i principima perspektive i skraćenja figure na slici koju nikada nisam video osim na reprodukciji u školskom udžbeniku.

I tako, kada sam prvi put stigao u Milano, iz čiste znatiželje odem u galeriju Brera da vidim taj uramljeni artefakt koji me je toliko namučio u školi. Stanem ispred slike i budem fasciniran. Sva ta školska znanja koja su mi se činila tako dosadna i nepotrebna odjednom isplivaju na površinu i ja shvatim da stojim pred pravim remek-delom. I ne samo to, imao sam utisak da među svim tim užurbanim i površnim posetiocima galerije jedini ja shvatam pravu vrednost i lepotu Mantenjine slike, verovatno sam se malo i pravio važan. Takav utisak ostavljam i na fotografijama na trgu Duomo, neizbežno i obavezno fotografisanje ispred katedrale, niko ne propušta da se tu fotografiše, pokazujem nešto rukom kao da sam neki ekspert, verovatno nešto govorim o mermernim figurama i ornamentima na toj veličanstvenoj katedrali, sve je to moralo da se zna kod profesora Krupića, i broj i raspored i značenje. Sve se to, naravno, vremenom zaboravi i izbledi, ali ostaje ta bitna impresija koja čini sećanje o jednom gradu.

I tako je do danas. Posle adolescentnog gimnazijskog putovanja u Milano, pa prvog studentskog bračnog putovanja sa boravkom u kampu u blizini grada, zatim i drugog bračnog putovanja kod prijateljice Patricije u Via Torino, blizu Duoma, i raznih neobaveznih turističkih poseta, čovek i ne primeti kako stigne zrelost. I eto me poslednjih godina u Milanu kako govorim o svojim knjigama objavljenim u italiji. To je izvanredno iskustvo o kojem ću u nekoj prilici morati nešto posebno da napišem.

A sada samo još jedna impresija. Nedavno sam u Milanu boravio kao gost kod prijatelja u kvartu Lambrate. Opušten deo grada, fino izmešten iz poslovne i mondenske atmosfere tipične za Milano. Izađem na ulicu i primetim da pored jednog kafea dobijam wifi signal, dobra prilika da izbegnem enormne troškove rominga, stanem i počnem da telefoniram preko vibera, facetime-a i drugih tehnoloških novotarija. Vrtim se tako oko kafea, pokušavam da bolje uhvatim signal, a onda vidim suvlasnika, posle čujem da je sa Sardinije, iznosi lepu veliku drvenu klupu, stavlja je pored izloga i pokazuje rukom da mogu da sednem. I zaista, lepo se provedem na toj klupi, sit se ispričam telefonom. Iz nekog razloga to mi je ostalo u sećanju kao jedna lepa tipično-netipična impresija o Milanu. Kad me neko pita o Milanu uvek pomenem Mantenju i klupu ispred L’Angolo Bar Ristorante, i kažem – eto, to je Milano.

Autor: Dušan Veličković

Milano svakako nije samo Mantenjino "Oplakivanje Hrista" ili katedrala Duomo. Kao i mnogi drugi italijanski gradovi, to je "grad u gradu", čuvar mnogih istorijskih uticaja kojima je bio izložen, od Rimljana do Langobarda, Austrijanaca, Francuza... Milano koji je tokom XX veka bio industrijska prestonica italije, danas je poznat prvenstveno kao finansijski centar i grad mode i dizajna, pored toga što čuva i neizmernu umetničko-arhitektonsku baštinu. Ako voliš noćni život, i u tom smislu grad će ispuniti tvoja očekivanja.

Milano

Polazeći upravo od Brere, osim Pinakoteke mogu se posetiti i drugi delovi kompleksa koji je po nalogu Marije Terezije sagrađen tokom habsburške okupacije: Biblioteka Braidense, Botanička bašta i Astronomska opservatorija. Ako želite da osetite atmosferu Brere s početka šezdesetih godina dvadesetog veka, kada je ona bila centar umetnosti ovoga grada, popijte piće u baru "Jamajka" koji je u to vreme bio uobičajeno mesto okupljanja milanskih slikara, pesnika i boema. Na nekoliko minuta hoda odatle stiže se do Dvorca porodice Sforca, nekadašnje rezidencije dveju značajnih porodica Viskonti i Sforca koje su upravljale gradom između XIV i XVI veka: voljen a istovremeno i omražen od strane Milaneza koji su u njemu videli simbol potlačenosti, a u nekim istorijskim momentima i strane okupacije, ostaje redak primer srednjevekovnog utvrđenja. Sigurno zaslužuje posetu jer su njegovi odbrambeni sistemi (delom projektovani od strane Leonarda da Vinčija), tornjevi i zupčasti bedem vredni divljenja. Ako se umorite, po završetku posete možete se odmoriti u prostranom parku iza zamka. Odatle se lako stiže do Skale, jednog od simbola Milana: svečano otvorena po projektu Đuzepea Pjermarinija 1778. godine, postala je s vremenom hram svetske opere. Ne smete propustiti vođenu posetu unutar teatra i pripadajućeg muzeja.

Pored već pomenute katedrale, posetu zaslužuje i "Muzej Dvadesetog veka", smešten na nekoliko metara od katedrale. U okviru stalne postavke, između ostalog, nalazi se i slavno delo "Quarto stato" koje je uradio slikar Pelica da Volpedo. Nastavljajući dalje umetničkim putevima Milana, u blizini Trga Duomo nalazi se Svetilište San Bernardino alle ossa, poznato po svojim zidovima prekrivenim kostima i lobanjama koji čine istinske ornamente - oni koji imaju slabiji želudac bolje je da sačekaju na izlazu! U blizini crkve San Bernardino, između ulica Torino i Trga dela Borsa, sakriven je mali trg po imenu San Sepolkro: stari centar Milana, mesto susretanja glavnih pravaca u gradu u rimsko doba. Ime trga potiče od istoimene crkve, sagrađene na ruševinama starog rimskog foruma i nazvane San Sepolkro zato što je Karlo Boromejski u drugoj polovini XVI veka naložio da se unutar nje sagradi sveti grob koji će podsećati na onaj u Jerusalimu. Sam Boromej, zaljubljenik u renesansnu umetnost, osnovao je iza crkve Pinakoteku Ambrozijanua koja i danas, između ostalih, čuva i dela Botičelija, Karavađa i Brojgela Starijeg. Na kraju ovog umetničkog puta, obavezno treba posetiti "Poslednju večeru" Leonarda da Vinčija unutar crkve Sveta Marija milostiva (preporučuje se rezervacija nekoliko meseci unapred).

Svim ljubiteljima dizajna, pored "Nedelje dizajna", koja se održava svake godine između marta i aprila (ne treba propustiti ni njegovu protivtežu "Fuorisalone", sa događajima organizovanim širom grada, često unutar predivnih bašti starih palata koje su obično zatvorene za posetioce), Milano nudi i bezbroj znamenitosti koje mogu da se posete u bilo kojem trenutku tokom godine: "Muzej dizajna" u okviru Trijenala i mnoge privatne muzeje koji se nalaze uglavnom između ulica Manconi i Porta Venecija. Ovde je moguće diviti se avangardnoj arhitekturi i uređenju s prve polovine XX veka, delu pravih italijanskih genija kao što su arhitekta Pjero Portalupi koji je tokom tridesetih godina projektovao vilu za porodicu Neki-Kampiljo, predstavnika obrazovane industrijske buržoazije koja je bila u korak s vremenom. Ovo zdanje, koji se nalazi u bajkovitoj bašti u okviru koje su i teniski teren i bazen (među prvim privatnim bazenima u gradu), jeste biser ar dekoa i inovacije: liftovi, liftovi za namirnice, unutrašnji interfoni, klizna blindirana vrata i zazidani trezori. Sve ove osobine, zahvaljujući luksuzu i modernom duhu, načinile su vilu jednom od rezidencija simbola tog perioda.

Milano

Onaj ko je znatiželjan da otkrije tradicionalnu regionalnu kuhinju, svakako treba da poseti Osteriju del treno, smeštenu na nekoliko metara od centralne stanice. Nakon što se smestite u predivnu salu liberti, odlutaćete u nekadašnji Milano uživajući u tipičnim jelima poput juneće jetrene paštete ili guščjih prsa, zajedno sa dobrim crnim lombardijskim vinom kao što je Barbera. Na bini sale organizuju se i koncerti tradicionalne muzike i spektakli.

Noćni život Milana jedan je od najživljih u celoj Italiji. Nakon aperitiva duž plovnih kanala ili u kvartu Garibaldi, možda u hladu "vertikalne šume" ili obližnjih nebodera koji od pre nekoliko godina obogaćuju horizont ovoga kvarta, noćni provod se može nastaviti u jednoj od mnogobrojnih diskoteka u gradu: Alkatraz za ljubitelje oživljavanja osamdesetih i devedesetih godina, Amnezija za tehno muziku, dok onaj koji je u potrazi za VIP osobama može da pokuša da se ušunja u Holivud.

Autor: Euđenio Bera
Tekst realizovan u saradnji sa Italijanskim institutom za kulturu u Beogradu.